Yugo 45 iz 1989. godine, savršeno očuvan, prodaje se u Velikoj Britaniji za 8.995 funti - oko 10.500 evra. Jugić, auto koji je kod nas decenijama bio sinonim za "kanta", auto koji po srpskim dvorištima i dan-danas skuplja prašinu i rđu, u Engleskoj košta kao polovan Golf 7. A to nije ni najluđi deo priče.
Najluđi deo je da se u istoj zemlji prodaje i jedini Yugo kabriolet sa desnim volanom ikada napravljen - za 9.995 funti. I da iza njega stoji priča sa Formulom 1.
Šta se tačno prodaje
Prvi auto je klasičan Yugo 45 iz 1989, u stanju kakvo kod nas više ne postoji - bez rđe, sa originalnim enterijerom, spreman za vožnju. Cena od 8.995 funti ga svrstava u rang ozbiljnih klasika, a ne u kategoriju "uzmi za delove".
Drugi je prava poslastica za kolekcionare. Žuti Yugo kabriolet iz 1989, sa samo 1.400 milja (oko 2.250 km), nikad registrovan. Istorija mu je filmska: Yugo UK je 1989. dobio jedan jedini kabrio sa desnim volanom, napravljen za fotografisanje kataloga i izlaganje na britanskom sajmu automobila. Auto je slikan na plaži, vožen po salonima da privuče kupce - a onda je došao rat, uvoz je stao, i auto je nestao.
Pronađen je decenijama kasnije, neregistrovan i netaknut, u magacinu Minardi Formula 1 tima. Kako? Vlasnik Minardija, Pol Stodart, bio je istovremeno i uvoznik Yuga za Veliku Britaniju. Auto je sve te godine stajao iza bolida Formule 1. Sad je osvežen - novo ulje, kaiš, gume - i traži vlasnika za 9.995 funti.
Kako je Jugić uopšte dospeo u Englesku
Mlađi čitaoci možda ne znaju, ali Yugo je bio ozbiljan izvozni proizvod. U Britaniji se prodavao od ranih osamdesetih, a Zastava je u jednom trenutku izvozila u desetine zemalja - uključujući i Ameriku, gde je Yugo sa cenom od 3.990 dolara bio ubedljivo najjeftiniji nov auto koji si mogao da kupiš.
Britanci su ga kupovali iz istog razloga: cena. Poslednji primerci su 1991. prodavani za 2.999 funti, što ga je činilo najjeftinijim novim autom u Britaniji. A onda je rat presekao uvoz i Yugo je nestao sa britanskih puteva - osim onih koji su preživeli po garažama.
E sad, britanski auto novinari nisu bili nežni prema njemu. Pisali su da je "klimav", da je menjač "užasan", da je upravljač "vunast". I bili su u pravu, da budem fer. Yugo nikad nije bio dobar auto u tehničkom smislu. Ali je bio pošten auto - jeftin, jednostavan, popravljiv šrafcigerom i čekićem. I upravo to ga je, trideset godina kasnije, pretvorilo u kult.
Zašto strancima vredi, a nama ne
Britanci imaju ceo festival posvećen "neizuzetnim" automobilima - Festival of the Unexceptional - gde se slave obični, skromni automobili prošlosti. Tamo Yugo nije sprdnja, nego zvezda. Kolekcionari ga traže baš zato što je redak, čudan i ima priču. Auto koji je preživeo podsmeh, rat i tri decenije zaborava.
A kod nas? Kod nas je Yugo i dalje "sramota". Na domaćim oglasima vozni primerci idu za 300 do 1.500 evra, a i za te pare ih niko ne gleda. Po dvorištima od Subotice do Vranja stoje stotine Jugića koji polako trunu, jer "ne vredi ulagati". U Kragujevcu, gradu koji ga je napravio, danas se proizvodi Fiat Grande Panda - a od Zastavine istorije ostao je muzej i sećanja.
Iskreno, tu ima nečeg tužnog. Stranci u našem autu vide istoriju, mi vidimo starudiju. Englez plati 10.000 evra za auto koji bi komšija dao za 500, samo da mu se skloni iz dvorišta.
Auto ne mora da bude dobar da bi bio vredan. Mora da bude redak, originalan i da ima priču. Yugo ima sve tri stvari - samo što smo mi poslednji koji su to primetili.
